Oprez, paranoja ili nešto treće

Moram da priznam da su mi se konačno i bespovratno popele na glavu sve te silne socijalne mreže, iako ih nikada, zapravo, nisam ni koristio. Bezbrojni primljeni mailovi od bespomoćnih, upecanih ribica, koje svoje posljednje atome snage troše na potpuno pogrešan način: umjesto da se skoncentrišu na eventualno sopstevno izbavljenje, oni kao da su programirani sa misijom da uvedu još više i više mesa u svoj besmisleni pogon za ispiranje mozga, nikako da prestanu da zatrpavaju moje elektronsko poštansko sanduče. Iako ja to istinski ne želim.

Kaže meni svojevremeno jedna jaruga (prepoznaće se, valjda):

-E, što se nisi odazvao pozivu. Poslao sam ti pozivnicu za Hi five! (ili tako nekako).
Kažem ja istom tom jarugi:
- E, stvarno nemam vremena! (iako ga imam na pretek)
- Pa, dobro, poslaću ti ponovo!
- Nemoj, reko, majke ti! Za koji će mi sve to!
- Pa, znaš, možemo se dopisivati, imaš krug ljudi sa kojima se družiš i tako...
- Da se dopisujemo? Živiš 100 metara vazdušnom linijom od mene, vidiš me skoro svaki dan, i sad bi ti još, da kad dođeš kući, da me imaš na vezi.
- Pa, možeš uspostaviti kontakt sa ljudima koje nisi vidio godinama.
- Mogu sigurno! Ne sumnjam. Ali, što su onda ljudi izmislili email?
I tako se s vremena na vrijeme grčevito (iz)borim za svoje pravo da ne postanem dio My booka, Face spacea ili nekog već trećeg. Ionako imam već dosta otvorenih naloga na kojekavim drugim sajtovima i forumima, što mi se dodatno ne sviđa, jer naprosto, da bi koristio njihove usluge svaki od tih sajtova zahtjeva da se registruješ, a onda tom prilikom traže sve više podataka o tebi samom (zašto?). Napokon, redovno mi se desi da zaboravim lozinku tako da moram ili otvoriti novi nalog na istom i ponovo sve proći ili jednostavno zaboraviti na sve.
Ili nabaviti glavu sa većim protokom memorije.
Koja je, u stvari, prava namjera socijalnih mreža? Na jednom mjestu okupiti što više ljudi. Odlično! Zašto? Radi druženja, upoznavanja, razmjenjivanja ideja, razmišljanja, iskustava... Odlično! Kome sve to treba i zašto? Ovo bi možda bilo ključno pitanje.
Čitava plejada socijalnih online skupova i svi najveći i najposjećeniji web sajtovi na svijetu, vjerovali ili ne, udruženi su u zajedničkoj misiji praćenja svih naših web aktivnosti i kretanja na internetu. Zadnji konkretan primjer koji ide u prilog ovoj tvrdnji dolazi iz uzavrele Googleove laboratorije: novi web preglednik: Chrome. Isproban nekoliko puta. Brz, jednostavan, minimalistički urađen kao i većina googleovih aduta, jednostavan za upotrebu. Pravi zalogaj za izgladnjele. Elem, šta onda ne štima. Znate već da svaki program koji se instalira sadrži u sebi ugovor koji se prikaže prilikom instalacije, a koji niko ne čita. Barem ja ne znam nikoga. E, jedna od stavki u ugovoru prilikom instalacije Chroma otprilike glasi ovako:
11.1 Slanjem, postavljanjem i prikazivanjem sadržaja vi dajete kompaniji Google licencu koja je trajna, neopoziva, dostupna svuda, besplatna i neekskluzivna. Na osnovu ove licence kompanija Google može da umnožava, prilagođava, menja, prevodi, objavljuje, javno koristi i prikazuje i distribuira bilo koji sadržaj koji vi pošaljete, postavite ili prikažete u okviru usluga ili preko njih. Jedina svrha ove licence je da omogući kompaniji Google da prikazuje, distribuira i promoviše usluge i ona može biti poništena za određene usluge, kao što je definisano u dodatnim uslovima tih usluga.
Stvar je u tome da je Google ovdje samo javno priznao ono što rade svi: špijuniranje.
Dakle, to što sjedite u zamračenoj sobi sa spuštenim roletnama i pretražujte porno sajtove ne znači da vas niko ne vidi. Zašto, recimo, upravo Facebook ili My Space vrijede sve te silne milione dolara? Pa, zato što su krcati privatnim informacijama o vama. Oni znaju šta volite da jedete, koji vam je omiljeni pisac, koju vrstu muziku slušate, u koje restotane izlazite, ko su vam najbolji prijatelji, jeste li oženjeni, koliko imate djece... Znaju sve o vama! Odakle dolazi uopšte sav taj silan spam, kad moju adresu ima možda tridesetak ljudi? Kreditne kartice i mobilni telefoni imaju istu tj. sličnu ulogu. Uz pomoć mobilnog ste uvijek i na vrijeme locirani...
Scenario je sljedeći:
Sa žurbom ulazite u veliki market i brzim koracima prilazite rafu sa omiljenim pivom, jer znate da za deset minuta počinje finale Lige šampiona. Uzimate čitavu gajbu jer će tu biti čitava ekipa, prilazite kasi i prodavačica provlači kreditnu karticu. Kupovina je uspješno izvršena. Pozdravljate se i trkom prilazite izlazu i baš u tom trenutku na vaš mobilni telefon stiže reklama o novom čipsu sa ukusom ljute papričice. Vi sa osmijehom konstatujete - kakva nevjerovatna slučajnost, i naravno vraćate se po još...

Generalno, nije da imam nešto da krijem, ali sama ideja da neko na neki prostrani HDD skladišti sve o meni čini se bolesno!

Ali, možda sam samo paranoičan!


.