Nikola

Biće da ima više od sedam, osam mjeseci kako sam upoznao jednog malog dječaka koji je ipak po mnogo cemu različit od nas. Zadnje fine, tople jesenje dane prošle godine, koristio sam ispred radnje, sjedeći zavaljen u pletenu fotelju, uz neku dobru literaturu, pošto je to već bio početak perioda kad nije bilo posla, a tako ni nekih dodatnih obaveza, te sam na miru mogao dodatno da se posvetim i drugim stvarima. Malo dalje niz ulicu, u neku staru, trošnu kuću doselila se porodica Roma, koja je eto baš tu, iz njima znanih razloga, odlučila provesti predstojeću zimu, iako je kuća bila potpuno neuslovna i devastirana i ličila je na onu iz horor priča dokonih pijanaca.

Zaokupljen sopstvenim problemima ispočetka nisam ni obraćao pažnju na tog dječaka koji bi me svaki put kad bi prošao pored mene pozdravio sa veselim "Zdravo!". Podigao bih pogled ispod obrva i samo bih potvrdno klimnuo glavom. Trajalo je to nekoliko dana dok mi jednom nije prišao i upitao:

- "Imaš marku?".

Tad sam prvi put malo više obratio pažnju na tog malog čovječuljka. Ispred mene je stajao crnokosi klinac od nekih 8 - 9 godina. Na sebi je imao stare poderane somotne hlače i nekakvu staru majicu sa velikom rupom na kojoj je nešto pisalo ali ju je pohabanost i iznosanost učinila nečitkom.

- "Zašto si zako musav?" upitah ga.
- "Musav?" začudio se a pogled mu odluta u visinu.
- "Paaaaa, nemamo vode." iskreno je slegnuo ramenima.
- "Odakle ste?"
- "Iz Srbije."
- "Koga imaš tu?"
- "Mamu, brata i očuha."

photo by tatjanaa

- "Očuha?"
- "Aha! Mama je došla sa ovim... _"- reče namrgođeno. "A, moj pravi tata je ostao dole."
Nisam ga više ništa htio pitati. Mislio sam kako sam i previše već zadirao u nešto što me se ne tiče. Kad je krenuo, sjetih se da ga nisam upitao ono osnovno:
- "Nikola" reče preko ramena i otrča niz trotoar.

31.12. za Novu godinu malo ranije sam izašao s posla, pa sam imao više vremena da odem do grada i izvidim situaciju za doček, pošto eto, naši ljudi sve stvari rade u zadnji čas, pa tako i ja, jer ni ja nisam imun na tu vrstu ljenosti. Vraćajući se kući oko 18.00 h (naravno, tek ću za koji sat zvanično izaći u grad) monotoniju puste ulice čiji mrak je na svakih pedesetak metara uredno sjeckao snop svjetlosti sa pravilno poredanih bandera ulične rasvjete, razbijao je poprilično nervozan hod siluete za koju ću tek nešto kasnije ustanoviti da je to moj mali drug. Sav zadihan sa dva broja većom jaknom i istim onim starim izlizanim somotnim hlačama pritrčao mi je:

- "Eeeee, jel znaš ti gdje je policija.?"
Stadoh sa začuđenim pogledom - "Policija? Znam. Zašto? Šta je bilo?"
- "Eno, očuh se napio, pa juri mene i majku po kući. Hoće da nas zakolje."
- "Ma neće, sigurno. Proće ga." odvalih, a ne trepnuh.
- "Hoće, hoće. Eno, vitla nožem!" razuvjerio me je taj mali čovječuljak.
- "Pa, zar nema nikog od komšija da vam pomogne. Da se sakrijete."
- "Ma, ima! Lupali smo svima , ali niko neće da nam otvori!
- "Baš niko?" uzvratih.

Čudno, pomislio sam. Tužno, stvarno tužno. Kad bi se nešto desilo to bi se u normalnim zemljama okarakterisalo kao odbijanje pomoći licima u nevolji ili u najgorem slučaju saučesništvo u ubistvu. A, o onoj ljudskoj i moralnoj strani nisam ni htio da pomišljam.

- "Čuj - rekoh mu - policija ti je daleko odavde. Eno, tamo ti je zgrada Hitne pomoći. Naćićeš tamo dežurnog doktora i njemu ispričaj sve što si i meni i on će pozvati policiju." nadao sam se.
- "Dobro..."
Prošlo je od tog događaja nekoliko dana a mali čovječuljak se ponovo pojavio na vratima.
-"Imaš marku?", reče kao da se ničega ne sjeća...
- "Šta je bilo neko veče? Jesi li otišao do Hitne?".
Oči mu se zagledaše u prazno i vidjelo su da ništa ne razumije:
- "Maaaaa jesam, i čiko je pozvao policiju, ali niko nije došao..."
- "Niko nije došao? Niko se nije pojavio?" nevjerovatno. "Pa šta je bilo sa očuha poslije"
- "Ništa. Još je malo galamio na nas a onda je legao spavati..."
Hajd', rekoh sebi, dobro je da nije napravio neki veći belaj.

Prošao je opet malo duži period pa sam već pomislio kako ih je nomadski život otjerao na neku drugu stranu. No, prevario sam se. Išao je iz grada prema kući vidno natovaren slatkišima, čokoladicama, sokovima i drugojakim slatkišima.

- "Imaš marku?" uslijedilo je dobro istrenirano pitanje.
- "Vidim ja da si ti veoma dobro razradio tu taktiku sa markama. A? Neka, neka. Šta će mama reći kad te vidi tako natovarenog?"
- "Maaaaa neće. Ja ovo sakrijem."
- "Što nisi stavio u kesu?"
- "Nisu mi dali u prodavnici!"
- "Nisu ti dali kesu???"
E, ovo već prelazi granice normalnog.
- "A dali su ti da kupiš za pare šta si htio?"
- "Dali su mi kesu, ali je pukla, a kad sam se vratio po novu istjerali su me iz prodavnice."
Pa naravno. Zašto me ne čudi. Što bi rek'o jedan lik - marva je marva ali se nikad ne uprlja ko čovjek. Ali ni to nije sve. Vrhunac je sljedeći
- "Eeee, imaš vode? Jel mi možeš nasuti u ovu flašicu. Pitao sam, eno tamo, ali mi nisu dali..."